|
         |
 |
Da li mi se čini ili je to bilo stvarno, nekako moje prve gljivarske godine behu prosečne, umerene. Bilo je boljih ili lošijih sezona ali nije bilo strašnih suša i gljivarenja tokom celog leta, u nizini. Sve je nekako bilo u granicama bez velikih ekstrema. Šta reći o proteklim godinama, 2011-2014. Godina 2011. sušna, požarna, deprimirajuća, godina 2012. još gora, ako gora može biti, uništila je mnogo četinara i breza. Godina sledeća, nekako umerena ali sa strašnim posledicama prethodne dve, u kojima sećam se, lisičarke nije ni bilo. Protekla godina kišna, gljivarska, na izložbi smo prikazali, kao od šale 347 vrsta, što je bilo neostvarivo svih prethodnih. |
Prvo druženje GDŠa u 2015. godini, brvnara kod Moše.
|
|
Posle ovih ekstremnih vremenskih tumbanja, evo nas već u poodmakloj 2015. Rani početak gljivarske sezone dobar, obećavajući, pa zatim ceo mesec bez kapi kiše i propast asko-sezone. Mislim da đurđevače nisam ni pokušavao tražiti, bio bi to isprazan posao. Negde polovinom maja krenuše prvi pljuskovi, da bi kraju meseca prešli u potop. Kada se oduži sušno vreme, a zemlja zagreje, lakše je odrediti početak odbrojavanja, posle prve velike, natapajuće kiše. Za većinu mikoriznih gljiva uz toplo vreme to bi bilo oko 12tak dana. Jedini problem je što su ove, već letnje kiše veoma neravnomerno raspoređene, negde potop, a negde ništa.
|
Sa prvog druženja, uspon je veliki ali je veliki i pogled.
|
|
Gljivarsko društvo Šumadije u iščekivanju kiša, napravilo je dva druženja. Jedno uz roštilj, drugo uz gulaš (bilo je i čipsa od šumskog pileta), pravljenog od gljiva iz prošle sezone. Uh, kada se setim prošle sezone, vrganji su rasli kao nikad, a lisičarke je cvetala u 4-5 talasa. Oba druženja su podrazumevala i izlete u šumu ali osim par vrsta bilo je potpuno bezgljivo. Ne znam gde smo naučili da pravimo tako dobar gulaš od gljiva (sa mesom ili bez) ali svaki put je izuzetan, gurmanski, vrhunski. Sve je to bilo u slavu gljiva, kojih nije bilo. Međutim, kako rekoh, nebo se namršti, zemlja se naježi i grmljavina najavi gljivarsku sezonu. Dakle, vreme je za šumu. Kako mi je samo trebao taj osećaj.
|
Ove godine je među vrbama pravi pilićarnik, Laetiporus sulphureus.
|
|
Kako nekako Gledićke planine uvek povuku prve padavine u odnosu na okruženje, Đole, Srećko i ja usmerismo resurse ka vlažnim, glinenim i peskovitim šumama hrasta, starim putem za Jagodinu. Na kraju makadama, gde počinje blatnjava traktorska staza, navukosmo čizme, natukosmo šešire i krenusmo u, praktično prvu, ovogodišnju, šumsku avanturu. Dok pravim prve korake, mažem lice i ruke gelom protiv komaraca, jer ovi domaći su kao rode, čovek ima utisak da su to u stvari šumske zveri.
|
Saša masira gulaš, a Srećko prži čips od šumskog pileta.
|
|
Po putu se vidi da je kiša prethodna dva tri dana razbila, potopila, udavila. Do skoro stvrdnuta, ispucana smonica sada je glib do guše. Nigde travnatog ostrva da izbegnemo ove blatnjave bukagije. Pogled kroz usputni šumarak otkriva zeke, panterovke, deluje obećavajuće. Kako se nakupilo gljivarskog iskustva, bio sam prilično siguran šta mogu da očekujem u šumi. Ovo je zapravo početak sezone i njega otvaraju zeke i po koja prolećna pupavka. Upravo sam zbog nje i krenuo na ovu lokaciju, na jedno šljunkovito brdo obraslo hrastom, gde su za prolećnu pupavku životni uslovi baš potaman. Nedostajalo mi je fotografija ove gljive, pa je bila prilika da je ponovo sretnem, na jednoj, od samo dve lokacije, meni poznate.
|
Gulaš je bez greške.
|
|
Kaljavi i raspoloženi stižemo do šumske kapije. Ovo je prava hrastova šuma, srednjovečna, zdrava, razigrana. Poštujem ovu šumu i njenog nepoznatog vlasnika (radi se o privatnim posedima), jer za 15 godina mog gljivarenja u ovom zabranu nije isečeno ni jedno stablo. Ja to na drugom mestu nisam video. Što bi se reklo, domaćin čovek. I dalje od ovog zabrana šuma se seče pažljivo, sporadično i to stabla koja su dostigla vrednost građe. Na žalost, većina naših hrastovih šuma su šiblje izraslo na ko zna koliko puta formiranim panjevima.
|
Drugo druženje GDŠa, šuma praktično prazna ali ipak, Neolentinus schaefferi.
|
|
Na šumskom putu koji se nastavlja na onaj kaljavi, velike lokve vode. Kiša se probila do svakog skrivenog budžaka, savršeno. Visoke krošnje čuvaju magičnu jutarnju pomračinu. Osećam se nekako uzvišeno u zagrljaju šume. Odmah ispred nas je jedno brdo svo od nanosa šljunka obližnje reke. Na tom peskovitom zemljištu obično krajem maja zeke naprave pravi vatromet, plave, roze, zelene (doduše ove zelene kreću nešto kasnije). Međutim, meni je ovo brdo dragoceno kao najveće stanište prolećne pupavke, zdravo i izdašno.
|
Prolećna pupavka, Amanita verna, maj je njen mesec.
|
|
Stavljam u korpu po koju zeku, evo i prvih lisičarki, zrele su ali prilično sitne. Ove godine otkupljivači su ponudili 1000 din za kilogram žute. Naravno ta cena je poznati otrcani mamac, jer kad prve količine stignu do otkupnih mesta, cena se vrlo brzo strmoglavi u podrum, gde se zadrži do kraja sezone. Iako to berači znaju, svesno pristaju na ovu igru varanja i ponižavanja. Visoka cena učinila je svoje. Svuda tragovi prevrtanja i grozničave potrage za prvim lisičarkama. Ubrzo se uspinjem na vrh brda. Nije baš neki planinarski poduhvat ali sam na visokom položaju. Nalazi su očekivani, osim zeka i nešto lisičarki drugih gljiva nema, početak je sezone. Naravno to je neko opšte stanje, za retke gljive to ne važi, one su uvek najveća nagrada, posebne, teško dostižne, iznenadne. Pretragu nastavljam pažljivije, jer je ovo stanište prolećne.
|
Prolećna muhara, Amanita eliae, vitka li je.
|
|
Đole se negde izgubio, Srećko je na granici vidnog polja. Niže rastinje me šiba vodom, sve je dobrano natopljeno. Beli šeširići se lako uoče na smeđe-sivkastoj stelji. Evo prvih. Iako je plolećna pupavka sitnija od zelene, nađeni primerci su baš neugledni. Ništa zato, ima ih desetak. Takvo mnoštvo, do sada ne videh. Zanimljiva je mikološka priča o prolećnoj pupavci. U literaturi ćemo naći tri bliska taksona vezana za ovu gljivu, A.verna, A.decipiens i A.tarda (sva tri važeća po indexfungorum-u). Praktično sve tri vrste podrazumevaju istu morfologiju samo što prva ima nultu reakciju na KOH, druga ima žutu, a treća nultu sa neznatno drugačijim dimenzijama spora. Postoje veoma utemeljena mišljenja da je A.verna ona koja ima žutu KOH reakciju, a da su ostale dve vrste, samo beli varijeteti zelene pupavke. Prema svom skromnom znanju i iskustuvu sklon sam da se priklonim mišljenju ovih mikologa. Godinama svi pronađeni primerci prolećne pupavke reaguju žuto na KOH. Veoma slični (ne i morfološki identični) primerci zelene pupavke, belog varijeteta, ne reaguju na KOH, pa bi se reklo da je tu nastala zbrka. Sa druge strane nikada mi nije bilo jasno proglašavanje novih vrsta koje za izdvajajuću osobinu imaju neznatno (neko bi rekao zanemarljivo) drugačije dimenzije spora. Velika je želja pojedinih autora da pridodaju svoje ime novoj vrsti i naravno da ta vrsta bude priznata, pa se tako traže i najmanje razlike u materiji. Čitajući (novi) ključ za preslice (podrod Amanita bez sekcije Caesareae) jednog poznatog mikologa, stručnjaka za ovaj rod, izbrojao sam ukupno 57 taksona. U nastavku imena 26 navedenih taksona u različitim varijantama, nalazilo se ime pomenutog autora. Mnogi od ovih taksona nisu opšte prihvaćeni ali u svakom slučaju novi se imenuju i rastu kao kvasac.
|
Kako pupe ove pupavke, Amanita verna.
|
Slikam, slikam, belu pupavku, uživam u tišini, u trenutku. Već godinama nalazim primerke prolećne sa prilično izudženim drškama u odnosu na prečnik šešira. Pakujem dva primerka za kućne analize. Silazim niz drugu stranu brda. Evo još primeraka prolećne pupavke. Ala je rodilo ove godine, doduše samo na ovoj mikrolokaciji. Srećko nalazi tek napupele, neotvorene primerke prolećne muhare (A.eliae). Što bi se reklo elie ili nije. Ovoga puta jeste, jer je ova šuma njeno izdašno stanište. Biće je sigurno više u naredne dve nedelje, u lešnik verziji, u beloj, sa belim i sivim istacima vela (različiti varijeteti). Zanimljivo od biserke ni traga. Kada se ona u ovoj šumi raspuca, a to je kraj maja, prizori postaju neverovatni. U ovoj šumi amanite se ne šutiraju, a pošto ni u jednoj fazi ne liče na vrganje i ne prevrću se od strane berača za otkup. |
Odavno nisam video nešto ovako u šumi, 49 plodnih tela Pluteus leoninus.
|
Opet grmi, kiša probija krošnje. Kako je dan pun obaveza, odlučujemo da skratimo izlet. U polukrugu se vraćamo na početak šume. Negde na obodu, Đole i Srećko zovu, prilika je za slikanje. Ljudi moji, kakva prilika. Kratko trulo deblo hrasta, načičkano plodnim telima. Jedan pogled, drugi bliži pogled, neverovatno. Radilo se o prilično retkoj krovnjači, Pluteus leoninus. Sretao sam samo po jedan ili najviše dva primerka na istom staništu, lišćarskom deblu ili panju. Sada sam izbrojao 49 razvijenih plodnih tela, prizor za pramćenje. Pa da ga zapamtimo, rekoh. Priroda je zaslužila Oskara za ovaj prizor. |
Kap 40% KOH i prolećna pupavka menja boju.
|
Čarolija brzo nestaje za rastućom težinom blata na čizmama, vraćamo se. Čistimo se, pakujemo, gutalj vode i pokret. Kratak izlet ali veoma impresivan. Ne znam kako vi, a mene eto u šumi ponovo za koji dan. |
|
|
